КОРАЦИ


Ален Кнежевић

ДЕДА МРАЗ ЈЕ ПЕДЕР

Неко је на прозорском стаклу нацртао Деда Мраза. Деда Мраз?! Невешта брљотина спрејом требало би да представља дебелог, зајапуреног дедицу који око себе шири оптимизам. Таквог га је бар измислила Coca Cola. Овај, са стакла, је некао спарушен. Има све потребне елементе: капу, браду и осмех у којем станује мрак. Деда Мраз! Made in Србија! Иза стакла промиче снег. Климатска свечаност за Нову Годину. Мука ми је и врти ми се у глави.

Вертиго као последица прекомереног уношења алкохола и никотина. Морам на ваздух! Једва се дочепах кваке. Ветар ме је дочекао шамаром.... Шкрипи под ногама. Белина само појачава вртоглавицу која се, као на флиперу, сели из главе у стомак. Брзо! Невероватно брзо. Горе-доле! Повратио сам. Укус знам. Горко, кисело и жуто. Ко би рекао да и боја има укус?Шака снега у ждрело. Снег смрди на бензин и трну ми зуби. Умивање белином не помаже. Диши дубоко, диши... Опет оно горко и оно жуто. Опет... Опет...

Престало је. На снегу у оној горко – жутој смеси, лежи парче црног. Немам храбрости да га дотакнем и установим шта је. Од чега је и чије је то црно. Издалека покушавам да установим географско порекло истог. Потонуло је и нестало у снегу, пре него што сам смогао снаге да га шутнем.

Налет топлине на трен враћа вртоглавицу. Боље ми је.

Мислим?! Потребно ми је мало времена да се навикнем поново на прегласну музику, људе који урлају покушавајући да надјачају озвучење. Одједном сам преосетљив на мирисе.Мирис зноја, мирис превеликих речи заснованих на алкохолним испарењима и новогодишњој ноћи. Потпуно нестварно она је и даље седела тамо.

– Да ли ти је добро? – пита крајње забринуто.

– Није – одговам и покушавам да утврдим откуд брига у њеном гласу.

– Где си био?

– Повраћао сам. Повратио сам парченце мрака.

– Сереш? – изговара ту реч као да ми верује.

– Е, овог пута повраћам. Излаз на предња врата. Само за инвалиде и труднице.

Ћути. Белином плафона покушавам да зауставим ковит у желуцу. Ако испружим ноге биће ми сасвим пријатно.

– Еј, седи лепо! Господине, мало пристојности! Сви нас гледају!

– Могла би да замениш тај сок неким конкретним пићем и поништиш самобитност. Након Ове реке алкохола спасилачке екипе ће три дана тражити црну кутију. Мртве неће ни бројати.

– У праву си. Ипак, молим те буди пристојан!

Рекла је то сасвим искрено. Напућила усташца, прогутала мотку и израз лица довела на ниво енглеске учитељице. Волим те мале баксузе.

– Познајем те равно два сата, четрдесетак минута и нешто секунди, а ти већ захтеваш.

– У реду! Бићу пристојан, под условом да ми се не припишки. Навали ли вишак течности, бићу принуђен да извадим одводну цевчицу и све их попишким – може ли ракија да спере укус оног мрака? Изгледа да може. Ракија је хемијско чишћење душе са краткорочним дејством.

– Ћути, бре! Чуће те неко! – изговорила је то безгласно.

Као стилску фигуру додаје кажипрст преко усана. То, ваљда, значи ,,псссст!“ Е, баш нећу да ћутим!

– И треба да ме чују! – викао сам. – Све ћу да вас попишам – нико ме није чуо.

Клеренсова златна река удавила је отужни излет пијаног суперега. Creedence су одлазили у fade out и просторију је пунио звук саксофона. Неки црнац је свирао. Грешка, ово није свирка. Ово је узимање душе. Растављао је и састављао, јадни саксофон.

– Можеш ли да замислиш саксофон у некој откаченој боји? Рецимо зеленој?

– Какво је то питање?

– Гудачки инстументи су браон, дувачки боје злата.

Можеш ли да замислиш зелени саксофон?

– Могу! – одговара као из топа.

– И? Какав је?

– Па, зелен – смеје се покварено.

– Добро, јесте зелен. Какав му је звук? Како звучи саксофон зелембаћ?

Ћути гласно. Неки људи умеју да ћутањем произведу буку. Сукоб њене тишине и звука саксофона управо је водио битку за превласт у мојој глави.

– Звучи, рецимо, као mih флауте и, на пример, гајди.

– Знао сам! Као гајде? Само саксофон боје злата може да звучи тако масно, тако мокро, црно, лепљиво. Док слушаш саксофон имаш утисак да си управо појео бурек.

Лепо ти је. Сит си, али подригујеш и непрестано си жедан.

Сигуран сам да је тип који је направио саксофон у њега уградио парченце мрака. Исто парченце мрака које сам је повратио малопре. Видиш, зато белци дувају у саксофон, а црци му узимају душу. Одлучио сам. Постаћу црнац!

Преплавио ме је осећај задовољства због управо донете одлуке.

– Супер. Ја, а црнац.

Из управо установљеног блаженства вратио ме је њен прекор:

– Па, ти не знаш да свираш саксофон? – констатује равнодушно и убија ме у појам.

– О.К. Онда ћу постати први црни ликовни теоретичар саксофона! – инатим се.

– Пробај! Избија нешто црно из тебе.

– Тренирам свакодневно. За сада ми то одлично полази за желуцем. Вежбам да постанем црнац. Као онај Кунта Кинте који је касније под тортуром бича постао Тоби.

Корени, сећаш се. Алекс Хејл и Добрица Ћосић. Црна Америка и Црна Србија United! Зеза нас само океан, пар континената и још неке ситнице које бих у овом излагању изоставио.

То мајушно створење постепено враћа сигурност коју сам затурио у некој флаши. Етикете се још увек сећам.

Садржај је остао напољу, у снегу. Наједном, свет око нас, почиње са слетском вежбом „Колективно бројање до десет, са посебним акцентом на дееесееет!“ Неко је упалио светло, па угасио и тако неколико пута. Вриште, љубе се, дрмусају руке једни другима. Љубе и мене. Љубим и ја њих.

Сметају ми лоше обријани мушкарци. Стигла Нова Година, јеботе! Она ме гледа са смешком који личи на знак питања. Сели смо. Није ми пружила руку. Нисам је пољубио.

Гледамо се и ћутимо. У међувремену све је отишло у материну. Сав rock, blues и све квазиприче о Буковском и Витмену одлепршале су лежерно у ритму кола из Ужица.

Нова Година је, јеботе! Као да је старој нешто фалило?

Након пола сата еуфорије, нико у овој просторији неће бити низашта. Она и даље ћути. На брзину покушавам да се сетим шта сам све изговорио чешући непца. Прелиставање сећања никада ми није била јача страна. Прелазим на фасциклу са фрагментима. Повраћао јесам, по њој нисам.

Као и обично, говорио сам много. Ништа ми из тог фолдера не штрчи. Бла-бла, уобичајена срања. Мало сам био курчевит. Одговорила је истом мером. Боже, где се крила све ово време? Након ове упитне реченице принуђен сам да погледам у флашу. Говори ли то дух из боце? Дешавају ми се та спиритуалистичка срања током трансфера алкохола из амбалаже у провансу тела мога. Ајд‘, два минута поштеног разговора са собом. Диже ли се то теби тек онако, или ти се заиста допада? Јеботе, допада ми се. Допада ми се како седи, како говори, одмерено. Луд са за начином којим приноси цигарету уснама. Луд сам за уснама које и не познајем. Сад сам га претерао... Флаша! Као спас, док не прође тренутно лудило... Са звучника добошају српске јуначке, партизанске и део обавезне лектире за четнике почетнике: „Мар-ши-ра-ла, мар-ши-ра-ла краља Петра гардаааа; “Сррррр-пска сеее труу-бааа“... Наставак знам. За пет минута мушки део популације кренуће са причом о војсци. Придружиће им се засад непознати бој жена, јер жене воле официре: „тадндрчак, тандрчак, вреетеноо“... Једандва-три..., почели су. Она и даље ћути. Као да је управо ушла, радознало разгледа свет. Алиса, нема Земље Чуда...

Управо јој прилази неки тип. Изгледа да се познају. Он јој бали на рамену. Она се дискретно смешка. Пољубила га је у образ. Овлаш. Тип одлази. Мрзим га. Мене пољубила није... Љубоморан сам због жене којој ни име не знам. Да се упознамо? Нека, други пут...

Цезар, Наполеон, Хитлер и Стаљин лично, разглабали су о ратној стратегији. Закључак: „Требало је да им јебемо матер на почетку...“ Овако, они су нама, па су се хероји убедачили...

– Да ли би ишао у рат? – опалила је као из топа.

– Ја? – изговарам, а мислим: „Јеботе, ухватила ме је неспремног. Да не ради у војном одсеку?“

– Ти.

Ако ми сад не уручи позив за војну вежбу, никада неће.

– Бих – одлучио сам да се укрутим.

– Што ниси? Имао си идеалну прилику.

– Откуд знаш да нисам?

Гледа ме сумњичаво. Нагло је променила страну. Сад пеглај кретену.

– Добро, нисам. Сувише сам лењ.

– И убијао би тамо? – изговара скоро бесно.

– Неееее...

– Шта би онда радио? – свађа се.

Овај изненадни простор за зајебанцију не могу да пропустим. Само да наместим глас. Ноншалантан, нпр.

– Понео бих цитру, брао бих разнобојно пољско цвеће и на ничијој земљи певао песме које позивају на мир, љубав и вечно пријатељство. Бесплатно бих делио кондоме, порнографску литературу и визит карте тајних куплераја.

Не дозвољава ми тренутак самозадовољштине проузрокован изненадним нападом интелектуалне мастурбације.

– Кад би то било могуће!

– Није могуће? Стварно? Онда бих, највероватније, убијао.

Узела је своју торбицу. Отићи ће! Сад си засро, кретену! Добацила је преко рамена нешто као „дебил, имбецил и сл.“ и лагано се одњихала у правцу места за које сам сигуран да представља WC. Стиснуо сам се и верујем да ће се вратити... Беспотребно жваћем цигарету... У први план избија звук буги рифова. Знам ово срање. Status Quo, Милораде! Омиљени бенд, ваљда енглеског престолонаследника Чарсла. Status Quo, Чарли! Ево је, Богу хвала. Седа нешто ближе. Ћутимо и пушимо. Она стручно анализира нокат малог прста. Имам утисак да јој се ту нешто не допада. Мени се све допада.

– Хајдемо кући – наређује.

– Чијој? – једва прекотрљах тих пет гласова. – Надам се, не мојој – вриштим изнутра.

– Овде је све потрошено. Нестала је чаролија. Још увек се надам да ће се све променити када се казаљке споје. Да ће се десити нешто изузетно кад се угасе, а потом упале светла. Без везе? Верујем и у Деда Мраза!

– Деда Мраз је педер. Облачи се педерски у вриштеће црвено. Носи шљокице, браду од вате „Цик-цак“ и у Србији углавном заудара на брљу.

Морао сам да се острвим на сиротог Деда Мраза. Тачније, на имитације Деда Мраза. У Америци свако је Елвис.

Код нас сваки дебели педофил има ексклузивно право на љупку фигуру у црвеном.

– Хоћемо ли?

Свиђа ми се то изражавање у множини. Каква промена? Покушавам да спорим покретима сакријем сопствено задовољство. Сада ми је добро! Доброоо ми је...

– Спреман? – користи заповедну нијансу.

– Само да понесем ово... где је флаша?

– Зар ти није доста алкохола? – нема прекора, само је озбиљно зачуђена.

На ово морам да одреагујем.

– Прво, ово није алкохол. Ово је часна, поштена ракија и то добра. Друго, то је кључ српске душе. Она је отвара и затвара, рађа и сахрањује. Белосветски предатори који су нас поробљавали ножем, ватром и пушком – нису имали појма. За нас је доста и ракија. Казан? У Паклу Србе кувају у казанима за ракију. Сумњам да ти то разумеш.

Трезвењак си. Хајдемо нечијој кући, уколико се тако зове место у којем се кријемо од кише, ветра, мраза, људи.

У овом тренутку врши геометарски премер моје персоне... Изгледам јој превисоко. Сетио сам се, не би било лоше да јој придржим капут, кад већ тридесет секунди стоји крај чивилука и чека... Где је, бре, та школа у којој даме уче да од мушкараца, без речи, извуку оно што желе?! Мора да им је најбољи ђак... Окреће се:

– Идемо мојим колима! – наређује и већ је напољу.

– Слажем се, пошто ја не умем да возим – следим је и следио сам се. Мало снега ми улази у ципеле, правим се да ми није ништа.

– Немаш дозволу? – чуди се преко рамена. Осећам да јој ова информација звучи невероватно.

– Не... Да ли сам због тога зарадио негативно бројање?

–Данас је необично дамушкарац не управља аутомобилом.

Претпостављам да тражи кључеве од аутомобила, бар такав звук допире из њенe торбе. Ово почиње да ме нервира.

– Ја ти, као, личим на неког мушкарца? До јуче је било нормално да само одабрани управљају. Данас смо сви самоуправљачи.

– Немаш ауто? – ваљда извлачи поенту пређашње конверзације, а за њом кључеве.

– Логично, немам – овај сарказам је потпуно природна реакција.

О.К.!

– Шта је О.К.? То што немам ауто или то што нисам у стању да у исто време држим волан, ногом притискам гас и кочницу, а десном руком мењам брзине... Превише је то захтевно за мене.

– Предајем се. Победио си, све је потпуно нормално. Олабави уколико немаш намеру да пешачиш. Снег још увек пада, надам се да примећујеш?

– Мислиш, да пртим пртину?

– Молим те, уђи у ауто.

Послушно улазим. Фифи гледа право. Хладно је унутра. Хладније него напољу. Она је узела некакву зелену лопатицу којом скида снег са предњих стакала. Било би лепо да јој помогнем. Било би, хе! Лепше је уживати у њеној спретности кроз шофершајбну. Улази у аутомобил.

Хладно јој је. Дува у прсте. Ало, могу ли ја мало да дувам!

Ма, дувам га цело вече! Паметније је да ћутим и уживам у потпуно неочекиваном следу догађаја. Убацила је кључ у браву и сада ће ово чудо да вергла и вергла и вергла на овој хладноћи. Изненађење. Креснула је из прве. Пажљиво слуша звук мотора. Брисачи се крећу лево-десно. Пауза. Лево-десно. Крећемооо! Јупиииииииии! Кокта! Шта већ...

Трчкарају, крај нас дрвореди. Кезе се нечувано упарађени излози, илузија благостања. Залепио сам нос за стакло.

Прија ми његова хладноћа. Штета што јуримо. Нико неће приметити мој нос. Још има будних, обавештавају жута светла иза прозорских стакала. Лево-десно. Пауза. Она ћути. Ја се блесавим. Куртоазна конверзација не би шкодила.

Да се накашљем прво. Чему? Забрањен разговор са возачем...

Заустављамо се испред зграде са тужнозеленом фасадом иза које живи пристојан свет. Брачни парови са ситном дечицом. Службеници, радници, сељаци, поштена интелигенција.Мушкарци у сивим, плавим, распарним оделима. Беле кошуље са искрзаним крагнама. Бријање ујутро, купање недељом. Укључивање бојлера по нижој тарифи.

Ту су и њихове жене. Нон-стоп папилотне и отврдли лактови од претераног наслањања на прозорски лим. Уморне од чекања да под њихов прозор дојезди принц на белом коњу, да их одведе у непознатом правцу. Оне ће на брзака, али достојанствено, да наместе ‘ладну трајну. Принц ће док буде чекао да се она спреми, баш под тим прозором, попушити једну миришљаву цигарету, а ђогат поклопати нарамак детелине са четири листа. Иза њих ће, као опомена, остати само један пикавац и нешто срећне коњске балеге.

У инат завидном и крајне окрутном комшилуку... Она је закључала кола. Снег ми је опет упао у ципеле, или је вода, која се у њима већ налази, променила агрегатно стање. Пратим је. Храбро створење. Ни једном се није пожалила на салонке, потпетице и снег. Следим сиктави звук њених стопала. Ходник смрди на расо’ и мирише на подварак. На првом спрату.

Са једне стране прасећа буткица, а са друге снежнобела врата, са дискретном металном плочицом на којој пише ДOБРИВОЈЕ СТАНКОВИЋ.

Знам да ће након звука откључавања, уследити талас топлине из, ваљда, њеног стана. Потом следи мирисни талас који сваки дом има као легитимацију. Сиже оних који живе иза тих врата. Ево га. Можда халуцинирам, али као да читам рекламу за парфеме... Мирисна нота сандаловине, проткана фрагментима лимете обогаћене скривеном нотом кедровине. За жене свесне своје сексуалности, а опет нежан и елегантан. Јеби га, немам појма о чему причам!

Сандаловина, кедар, лимета? Волео бих да видим на шта личи парфем сачињен од мириса свеже посечене букве, стогодишњег храста и чамових дасака. Можда, онима који живе на другој хемисфери на парфемима пишу баш такве глупости. За њих је то егзотика. Као за нас сандаловина, кедровина и бла-бла-трућ. Има и нечег старинског... Дуње!

Миришу дуње?! Скида капут, пратим је. Окреће се у руком показује у правцу огроомне црне рупе у зиду која, сигуран сам, предствља врата.

– Изволи – каже.

Након овакве добродошлице нема поговора. Послушно своје тело препуштам анатомији прве фотеље. У ствари једине, огроооомне. Изронила је из неког ноар-филма. Велики Боги имао је сличну у филму Казабланка. У офису изнад бирцуза.... – Скинула је капут, мислим и минђуше и нешто је вадила из косе.

– Лепа гајба. Твоја? – чујем себе како изговарам реченицу, као да ме заиста интересује.

– Могло би се тако рећи – довикује из неке просторије за коју претпостављам да је соба са огромним ормаром у којој су њене ствари разбацане. Могу да замислим фармерке на кревету, неку блузу на вратима ормана, чарпе и папуче по ћошковима, веш... Тајна соба, а ова овде љубичасто сива просторија, која мирише на скупе парфеме и нешто класике је лична карта за случајне пролазнике, овлаш пријатеље, и радозналце... Где себе да сместим?... Конверзација би у овом тренутку била неопходна. Зезање, на пример.

– Да погађам? – скоро да вичем. – Родитељи настрадали у саобраћајној несрећи враћајући се са годишњег одмора, магистрирали на Јадранској магистрали код места знаног као „Вода у кршу“. Теби остало ово овде? – дође ми да се уједем за језик. Јеби га, мало си претерао. Јединствени таленат да уједам друге без икаквог разлога ме никада не напушта. Претер’о сам. Једном ћу погодити нечију трагедију! Готов сам... Кроз врата помаља се њена глава.

Искосо! Смеје се. Добро је, коњу један.

– Није тако тужно – кроз осмех каже.

Не напушта ме осећај да сам се извукао за длаку. Сад се вади кретену!

– Варијанта број два: родитељи немају времена ни за себе. Теби слобода, њима слобода. Сви срећни и слободни изузимајући државне празнике и ретка породична окупљања.

– Жалим, опет криво! – довикује, знам да имитира неког загребачког водитеља.

Софа преко пута гледа ме, претећи озбиљно. Са леве и десне стране стоје лампе. Подсећају на ждралове којима је неко натукао лимене канте на главу. Сведоци признања.

Све је тако намештено да власнику фотеље пружи потпуну контролу над просторијом. Онај ко седи на софи, има потребу да говори полугласно, иако у њој нема сувишних ушију. У фотељи као да седи психијатар, препун пажње, пркрштених ногу, крије лице иза наочара са великом диоптријом и хипнотичко-утешним гласом‚ као да га стварно занима, пита: – Шта вас мучи? – Ви се из места отворите, као конзерва: „Рођен сам у сиромашној радничкој породици. Због монотоне исхране која се састојала углавном до хлеба-купуса-пасуља-хлеба-кромпира-купуса-пасуља-хлеба.... био сам, да тако кажем, буцмаст и због тога су ме до лудила зајебавали дрипци у школи“ – испаљујете као из топа и успут признајете да се рањени партизан крије у подруму. Брине ме помисао да сам део неког експеримента, а мислио сам биће sex-а... Ееее!

– Ово је љубавно гнездо неког буџе којем си, сплетом чудесних околности, прирасла за срце и нашла место у његовом новчанику и срцу. Варијанта „Паралелни светови“. – Ако сам део твог експеримента, ево ти теме за размишљање. Цупкам! Како ли ће сад да ми одговори?

– Ово постаје занимљиво – спушта се на софу. Пресвукла се. Сада на себи има кућну хаљину. Исцртана су на њој нека кинеска или јапанска слова, значи? Шта ли?

Потпуно је озбиљна.

– Изгледам ли тако? – забринута је.

– Данас нико није оно на шта личи. Педофили се облаче као свештеници. Преваранти као пословни људи. Богаташи као просјаци. Лудаци у лекарским мантилима. Проститутке као учитељице, учитељице као проститутке.

Само је Супермен доследан. Увек облачи гаће преко панталона.

– Дакле, личим ти на спонзорушу? – крије увређеност у гласу.

– Играмо се? Мање те погађа претпоставка да си сироче – од претпоставке да имаш богатог, маторог љубавника? Узгред, ова топла, пријатна просторија у којој су доминантни љубичасто-сиви тонови, подсећа на то.

– Љубичасто је моја боја – правда се.

– Моја је црна – курчим се.

– Значи, слажемо се? – мало ироније и са њене стране.

– Ја се са свима слажем.

– Истина! Имаш ли још коју теорију? – завалила се удобно. Као, баш је интересује. Нема смисла да је разочарам.

– Да пробам! Срећно разведена, после шест месеци срећног брака. Тај привид потрајао је до тренутка када је започела расправа о боји плочица које треба поставити у купатилу. Теби је прекипело, њему је прекипело и он је отишао да тражи купатило у њему одговарајућој боји!

– Стан ми је оставио дека. Родитељи ме воле и ја њих.

Удавала се нисам. Дечка, љубавника, посебно на положају, богатог и слично – немам! Одлучила је да стави тачку на ову причу. Да јој помогнем мало.

– Прича без драматуршких обрта и заплета. Сувише обично, штета.

Ћути. Ваљда анализира изговорене речи. Добује прстима по наслону софе.

На издуженој комоди у којој станују књиге стоји намрштени кобалтни телефон. Одбегао из штаба неког оберлајтантфирера. Ако зазвони, претпостављам, са друге стране ледени глас, са јаким немачким акцентом, наредиће да сместа морам да скењам Друга Прлета и Друга Тихог. Крај чинија од теракоте и три дуње. За срећу. Језик ми је утрнуо од превише дувана. Пушим механички, тек да запослим руке и усне. Погледом прати руку у којој држим цигарету. Од усана до наслона на фотељи.

– Како можеш да пушиш то? – показује главом на кутију цигарета.

– Лоша навика из личног тренда чији је радни наслов гласио „Не бити у тренду“ – поштујем тренд повлачим један дубооки дим, као прија ми.

– Да ли си у стању да скуваш по једну велику кафу, док се ја истуширам? – цакле јој се очи. О-па, биће sex-а?

– Нормално да сам у стању – скупљам храброст. После оноликог повраћања потпуно сам повратио равнотежу над телом и Загором. Мало се осећам горко и спарушено.

Мало сам празан. Ко флаша, још увек баздим на ракију. У овом животу суђено ми је „по мало“. Ипак, добро сам. Бар мислим... Могу ја да скувам ту јебену кафу...

Нестала је иза врата кроз млечно стакло на вратима, какво имају сви станови прављени средином шездесетих година прошлог века, види се само од рамена на горе. Згодно је постављена ова кухињица. Контрола над примаћом и просторијом намењеној одржавању личне хигијенe. Волим овакве кухиње. Све је уредно и на свом месту. Сумњам да овде неко спрема пасуљ или сарму. Све је превише чисто, просто се цакли. Лако се човек сналази. Тражим, тражим... Кутијице за писмене, сол, кава, шећер, папар.

Већ сам ноћас имао сличан судар. Шљивовица-мученица у флаши на којој још увек, уредно стоји етикета „Badel brendy“. Тужна заоставштина покојне нам СФРЈ. Бог да јој душу прости! У то име, живели!

Имам потпуно тупав обичај да буљим у лонче са водом и пратим како ври. Гледам мехуриће ваздуха који се лепе за зидове посуде. На крају подивљају, увећају се да искоче напоље.

Време је да склоним џезву. Искачу, брате! А сада, кафа по рецепту Таличног Тома. У посуду са кипућом водом додавати кафу, и додавати кафу, и додавати кафу... На крају

убацити потковицу; уколико потковица потоне, додати још кафе. Забројао сам се, јеби га. Мислим да ће ипак бити добра. Она се сада додирује. Свуда. Сувише немарно, рекао бих. Ах, та хигијена! Вибрирају водоводне цеви под притиском. Вррррррррррррр! Готово је. Она ће за који тренутак изаћи у широком баде мантилу, са турбаном од пешкира на глави. Никада ми није било јасно како им та кифла стоји. Где ли су шоље?

Ускоро ће уследити облак водене паре из којег ће изронити она. Видовитости мојој нигде краја.

Десио се облак, потом она без турбана, без шмике, парфема. Уноси мекани мирис чистоће и спушта се на софу.

Хода као мачка. Свесна себе. Свесна свега. Склупчала се и ставила колена под браду. На тепиху су остале папуче.

Има дивна стопала. Сразмерне прсте и буцмасти палац, у којем је складно лежао један румени нокат који се смејао.

– Имам одвратна задебљања на петама – од свих могућих глупости изабрао сам праву.

– Скидаш ли то чиме? – покушава да прикрије гађење.

– Трудим се, али резултати су никакви. Успомена из ЈНА. Мислим, из војничких ципела.

– То је грозно – на лицу јој исто пише.

Потпуни сам геније за романтику. Уколико до сад Нобелов комитет није схватио да постојим, време је да их неко обавести.

– Јесте, грозно је – слажем се. – На срећу, не морам то да гледам.

– Не разумем? – каже искрено.

– Па, позади су – баш сам духовит.

– Умеш ли ове ноћи да говориш о нечему лепом? – још увек је под утиском мог генијалног излагања. На ово питање могу да одговорим на два начина. Да јој кажем оно што би желела да чује или да наставим истим тоном.

Лакшом ми се чини варијанта два.

– Желиш ли да говорим о теби? – бацам петарду.

– Нееееее! – буни се потпуно убеђена да ту нема спора. И нема. Јеби га. – О било чему што је лепо!

– Знам! – чека да наставим. –Могу да говорим о пецању!

– Постоји ли нешто лепо, о чему би могао да говориш у сваком тренутку. Нешто што би радо говорио девојци којој желиш да се допаднеш. Прича о пецању је уопште није дотакла. Изгледа да је тренутак када моје тренутно постојање у овој просторији треба оправдати и извесним делима, које зовемо sex. Само да пробам кафу, завршим цигарету и – ето ме, сестрооо!

– Свашта бих јој говорио – купујем мало времена.

– Шта тоо! – наглашава оно „ооо“.

– Нпр.: „ти си анђео, ти си ђаво...“ Прекида ме.

– Баш офуцано, Мостарске кише... Очекујем мало оригиналности – подигла је једну обрву. Покушавам да изведем исто. Нема појма.

– Шта говорим девојци којој желим да се допаднем?

Стварно, немам појма шта говорим. Углавном се неконтролисано глупирам.

– Пали ли? – најозбиљније сумњам да сам део неког експеримента. Нек иде све до ђавола. Предуго траје ова вожња.

– Како кад! – искрен сам.

– И, шта после? – као, она је са Марса пала.

– После? После седимо и дуго, дуго уз ватру камина, црно вино и класичну музику, причамо о залудности битисања свакодневног...

– Озбиљно те питам. Шта после? – нестрпљива је.

– Као немаш појма! Или ја узмем неког или неко узме мене. Свеједно. Сутра смо убеђени да смо ми неког конзумирали, а не он нас. Без обзира што се осећамо сажвакано. Туцамо се, јеботе! Sex, вођење љубави. Могу и простије, уколико желиш. – Време је да истресем ову кафу. Претерао сам са количином... Бар ће ме добро раздрмати.

– Тек тако? – изгледа да ми ово питање поставља потпуно озбиљно.

– Тек тако, драга дамо. Ви то никада нисте радили?

– Тек тако – нисам радила, никада! – скоро је увређена.

– Штета!

– Мислиш? Зашто? – ужива у јефтино извојеваној победи.

– Тек тако! – изледа да сам претерао са кафом. Желудац је кренуо у отворену побуну, решен да се ослободи остатка тела које га спутава у његовом хтењу да у спознавање света крене самостално. Знао сам! Јебала ме кафа! Уопште ми није јасно ко је аутор теорије по којој кафа помаже приликом трежњења. Кафа само олакшава повраћање. Чуј, олакшава?

Тера на повраћање! Има ли иког ко воли да повраћа? Хвата ме паника...

Постоји ли фин и суптилан начин да некоме кажеш да ти је мука и да би радо повраћао у његовом купатилу... Мислим да сам успео да кажем „Извини“, а потом сам, непогрешиво вођен инстиктом, пронашао врата купатила и чудесно белу WC шољу. Желудац је само поскочио два пута и ја зароних у белину шкољке. Два огромна млаза покидала су ми грло обележавајући врелином путању од стомака до устију. Може човек анатомију овако да савлада.

Све је прецизно обележено врелином-горчином-врелином-горчином... Ваздуха... Знам да то није крај. Сад ће да уследи други и трећи налет. Можда четврти? Почињем поново да мислим. Страшно! Замисли како звучи ово рикање у њеној дневној соби. Е, и овако се губе рибе.

Прексутра ће другарицама уз кафу да исприча:

– Замисли, и онда је отрчао у купатило, и-и-и-и – тамо је повраћао!!!! – при томе ће дугрице на лицу истетовирати реч „грозно“, а она ће бити озбиљна читавих десет секунди. Можда и разраде тему...

Друга лекција из анатомије... Сад већ немам шта да избацим из стомака. Имам, у ствари, још стомак. Можда још једно парче црног... Е, онда је излетело заиста... Парче црног! У паници, наслоњен са обе руке на ивицу WC шоље, буљио сам у то парче мрака. Покушавам да се присетим који би орган човек могао да избаци на овај начин?

Ништа ме не боли. Само је све горко. Тај комад црног је сумњиво надувен. Ражљебљен, са црвеним ободом... Панику лагано у мојој глави смењује знатижеља... Шљива, јеботе! Пијана сува шљива! Шљива наливена ракијом! И то цела. Лепо ми је мама говорила: – „Жва-ћи“! – Смејем се у лице WC шољи. Одговара ми потмулим одјеком. Вода ми треба. На вратима чујем уплашено куцање. Ни близу, оном та-на-на-наааа, драгог нам Бетовена.

– Могу ли да уђем? – чујем.

Отвара врата бојажљиво. Не чека одговор. Њена кућа.

Помаља се само глава. Из које два велика зелена ока гледају потпуно забринуто...

Седим на хладним плочицама, лежерно наслоњен на WC шољу. Врло достојанствена поза, у којој би пожелео да се нађе сваки пунолетни мушкарац...

– Добро сам – покушавам да звучим разумљиво. – Рекао бих да је ово прилично интиман тренутак, који се сплетом чудесних околности одиграва, ето, у твом купатилу – нисам сигуран да ли сам ову реченицу изговорио као извињење или као прекор...

– Ма, све је О.К. Разумем, попио си више и сад ти је мука. Надам се да ти је боље. Не брини о купатилу!

– Да не бринем о купатилу? Нећу... пошто ти већ бринеш... Ево, погледај! Ништа ти нисам испрскао. Прецизан сам као Робин Худ. Све из мене, тамо где и треба, у канализацију. – Ноге су ми утрнуле од хладних плочица. Нажалост, прилази ми и хвата за лакат. Ајд, нек буде. Помози ми, сестро. Пажљиво проучава моје кретање. – Добро сам.

Само ми је било мука због сувих шљива.

– Због сувих шљива? – не верује ми.

– Јесте, негде сам се наждрао сувих шљива. Под утицајем алкохола, мало су набубриле, и онда су највероватније пожелеле да изађу напоље. Па сам их пустио, а оне су се претвориле у мрак и страх... Шта ћу.

Опет сам у оној масивној Хемфријевој фотељи. Изненадни тренутак присности. Села је на наслон фотеље.

– Пољуби ме – одвалио сам.

– Молим? – као, зачуђена је и смешка се. – Да те пољубим, а ни име ми не знаш?

– Знам! Ти си Добривоје Станковић. Пољуби ме, Добривоје!

Смеје се готово хистерично.

– Добривоје, ха-ха-ха. Добривоје је био мој деда. Ха-ха.

– Како ти кажеш, Добривоје – користим шансу да останем духовит.

Смеје се целим телом. Епицентар је у стомаку. Потом се таласи шире на груди, рамена, врат... Лице је само крешчендо. Разигран, разуздан, леп. Очи су прозор у којем станују новогодишњи лампиони... Смирује се... Гледа ме испод ока. Као људи који управо покушавају да себи дају одговор на питање да ли да ураде то. Да јој помогнем..

– Хоћеш ли да ме пољубиш?

– Зашто бих то урадила? – смејуљи се.

– Пази, пре пет минута сам у твом предивном купатилу истресао део себе... Не постоји бољи начин да ме упознаш – до да ме пољубиш, баш сад. Да осетиш све од чега са саздан... Све ти је ту. Добро и лоше. Дакле?

Гледа ме потпуно озбиљно, на лицу јој се смењују осећања. Забринутост, знатижеља, страх. Зажмурила је и полако креће главом ка мени. Страх је! Трудим се да не дишем. Додирнула ме је уснама. Топло је. Желим да ова топлина не престане. И мало је влажно. Дивно влажно.

Опа! Ево га и језик! Као јагода, сочна и слатка. Рука је на мом образу. Нежна и мека. Где су моје руке? Где ми је језик? Добро је, све је добро...

Бубњеви никако да утихну у глави. Топовску канонаду сменили су рески ударци добоша. Знам да сам овај Ватерло преживео. Колико тешко рањен? Топло ми је. Нос ми је пун мириса. Дивног мириса жене. Превише алкохола. Тешко отварам очне капке. Јеботе, моја глава је на њеном стомаку! Њене ноге су око мог тела! Моје руке око њених ногу!

Њени дланови леже на мом врату. Њен пупак ми је на дохват усана. Да ли смо управо измислили нову позу? Не смем да се померим. Не желим да се померим. Не желим никуд одавде... Желим да ћутим, дишем и слушам како дише. Да умрем, овако као плетеница... Дише равномерно.

Како да јој видим лице? Желим да се извучем само на трен. Лагано, лагано извлачим руке. Једну, па другу. Ваљда анђели овако сањају... Анђела... Сигуран сам, Анђела...

Знам да сам се пробудио због притиска у стомаку... Мрзим када ме банална физиолошка потреба, звана пишање избаци из оваквог, оваквог, чик да смислим реч... Нема је...

Морам. Правац купатило! Цупкам босоног на ледено хладним плочицама. Ауууу, колико сам течности унео у организам када јој оволико времена треба да изађе, а већ сам отварао принудни излаз? Више пута! Напокон је готово...

На шта ли личим?... Огледало каже: „Пијана, натечена будааала“... Огледало каже... Јарко црвеним кармином исписана само три слова... А Н А.... Ана значи... Анђела – Ана.

Покушавам да смислим начин да се вратим у тај кревет, у који сам, не знам како, доспео. Прво, да своје тело загрејем, а да је при том не пробудим. Покушавам да одржим потребну дистанцу, а да при том прекривач одради своје. Ваљда сам се довољно загрејао.

– А-н-а-! – шапућем. Ана жмури.

– А-н-а-! – шапућем поново. Ана се смешка.

– А-н-а-! – шапућем. Ана отвара очи и каже: – Молииим! – мазно.

– Моје име је...

– Знам, лудице – и грли ме, Ана.

Јеботе, моја глава је на њеном стомаку? Њене ноге су око мог тела! Моје руке око њених ногу? Њени дланови леже на мом врату. Њен пупак ми је на дохват усана. Не смем да се померим. Не желим да се померим. Не желим никуд одавде... Можда умрем, овако, као плетеница.